ako je Phillipe Pinel još u 19. stoljeću doslovno skinuo lance s mentalno oboljelih, te ukinuo zoološke vrtove u kojima su izlagani da bi se publika zabavljala, započevši tako humani pristup, danas kada smo jako moderni i napredni psihoterapija je i dalje velika tabu tema. Bar u ovom našem društvu, u drugim država je suprotno.

       Kad kažem tabu, ne mislim na nešto o čemu se ne priča, nije poželjno ili je nekim društvenim normama neprihvatljivo, već jednostavno mislim na kontekst najobičnije sramote.

       Ići na psihoterapiju znači da si lud, a biti lud je društveno neprihvatljivo; dok je imati svog psihoterapeuta sramota. Jednostavno, koliko i realno.

       No, zašto je tako? Zašto je toliko sramotno brinuti se za svoje mentalno zdravlje? Moram naglasiti riječ mentalno jer briga za tjelesno zdravlje je u redu, čak i preporučljiva kao preventiva. Ne znam postoji li jedinstveni odgovor na to pitanje, ali vjerojatno zbog neke naučenosti na takav stav; ostataka kulture kada ja puno toga bilo sramotno, a kako su ljudi vrsta koja drži do tradicije tu se tradiciju marljivo održava.

       U cijeloj toj priči problematično je jedino što se tradicija održava do te mjere da postaje bitnija od brige za sebe. Bez problema idemo k liječnicima, maserima, kozmetičarima... u svrhu brige za sebe, ali kad se radi o psihi onda baš i ne idemo, jer što će ljudi reći. Pa zar je to što će ljudi reći bitnije od vlastite dobrobiti?

       U jednom intervjuu sam komentirao da se ljudi nerijetko ipak odluče na taj korak kad voda dođe do grla, a u međuvremenu sam shvatio da postoje i pojedinci koji dopuste vodi da im čak i pređe glavu.

       Naravno da nije sve tako crno, jer promjene se ipak vide i ljudi odlaze na psihoterapiju, ali i među njima ima onih koji paze da netko ne sazna da idu ili da ih se vidi blizu zgrade gdje postoji psihoterapeut. Taj strah od reakcije okoline nekad baš ide u apsurde.